• 
• 

О нама

Детаљи

Објављено недеља, 14 април 2013 23:56

Погодака: 11143

Тиме су створени услови за трајно очување и неговање успомене на књижевника и академика Стевана Сремца, а самим тим и организовање манифестација које служе унапређењу културе српске локалне заједнице, односно презентација истих како у држави, тако и у иностранству.

У оквиру Завичајне фондације отворена је стална изложбена поставка о животу и раду академика Стевана Сремца где се може видети све оно што је он за живота створио и где су га тадашње немирне године водиле.

Као институција од значаја за локалну, а и шире, српску културу, Фондација у својим просторијама организује промоције књига, књижевне вечери и историјске трибине. Такође је под окриљем Фондације покренут фолклорни играчки ансамбл, а певачко друштво ''Зора'' наставља традиције црквеног певачког друштва с краја 19. века.

Фондација је до сада издала неколико књига везаних за дело Стевана Сремца, а у плану је да сваке године изда по једну. Тако би се већ постојећа изложбена поставка употпунила писаном речи.

Као корак даље у својим активностима, Фондација од 2008. године покреће алманах ''Бележник'' истог имена као и бележница Сремчева коју је он стално са собом носио и у коју је записивао догађаје које је касније претакао у своје књиге.

У ''Бележнику'' ће бити објављивани текстови наших еминентних стручњака из ове области који су се бавили или се баве животом, делом и радом Стевана Сремца.

Фондација има блиску сарадњу са научним и стручним установама које се баве очувањем и унапређењем српске културе и традиције, те животом и радом Стевана Сремца. Сарадња са Матицом српском, Народним музејом из Ниша, Народном библиотеком Србије, Нишким културним центром и другим сличним институцијама употпуњује креативни и стручни рад Фондације. Свакако да окосницу рада Фондације, поред сарадње са еминентним институцијама, чини и сарадња са појединцима који се баве делом и животом Стевана Сремца: Несебичну помоћ да на том пути истрајемо пружају нам академик Матија Бећковић, песникиња Тања Крагујевић, проф. др Михајло Пантић, професор Филолошког факултета у Београду, Јован Младеновић, кустос Народног музеја из Ниша, Стана Динић-Скочајић, писац из Ниша и многи други. Овом приликом свима се захваљујемо на истрајности да нас подрже у настојањима да Фондација на културној мапи Србије заузме место које јој припада.

Н.Б.

 

ОД ИДЕЈЕ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ

 

Сента, тиха и мирна варошица на десној обали реке Тисе по првим писаним изворима помињана 1216. године у документима који су везани за име Угарског краља Андрију II. као „Синтарев“ на Тиси.

Други веома важан писани докуменат где се помиње Сента је диплома краља Владислава II. из 1506. године, којом се Сента проглашава за варош – слободни Краљевски град.

Веома важан датум у историјату града Сенте је 11. септембар 1697. године када је хришћанска војска под командом Евгенија Савојског потукла Турску војску предвођену Сулејман пашом.

У уводу књиге „Црква Светог Архангела Михаила у Сенти 1751-2001“ коју сам написао поводом прославе 250. годишњице подизања православне цркве, Матија Бећковић, рођен у Сенти 29. новембра 1939. године и крштен у сенћанској цркви између пише: „Тако се Сента обрела ни на небу ни на земљи, постајући звезда која ме водила оном циљу кога ћу се, ако буде среће, једнога дана домаћи.“

На крају текста, академик Бећковић каже: „А кад сам много доцније у Речнику српског језика прочитао да је сент исто што и родно место, био сам не мало поласкан што се чинило да је град у којем сам рођен родно место свих људи“.

И кад спомињем Сенту као родно место свих људи, морам да истакнем да је у њој рођен Јован Мушкатировић (1743-1808), сенатор и адвокат у Пешти, који је издао збирку народних пословица; Севастијан Илић (1799-1863), архимандрит манастира Хопово; Стеван Брановачки (1804-1880), председник Матице српске пуних тринаест година; Јован Ђорђевић (1826-1900), оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду и позоришта у Београду, министар просвете, и писац текста Химне „Боже правде“, учитељ и духовни покровитељ знаменитог српског писца Стевана Сремца; Јован - Јоца Вујић (1863-1934), великопоседник, народни посланик, почасни члан Матице српске, библиофил, сакупљач и изучаваоц словенске старине, културних тековина Срба у Војводини и духовне баштине Српског народа, један од најплеменитијих дароватеља српске културе; Евгеније – Ђена Брановачки (1841-1882), велики народни добротвор; Владимир Николић (1857-1922), архитекта, израдио планова за подизање Српског патријаршијског двора, Богословског семинара, Српске велике гимназије, Владичанског двора и зграде позоришта Дунђерског у Новом Саду, Владичанског двора у Будимпешти; Блаженопочивши Сава (Вуковић), епископ шумадијски (1930-2001), и тд.

У Сенти су богослужили угледни свештеници Тимотије Бранковић (1797 Кулпин – 1874), отац потоњег патријарха Српског Георгија Бранковића, Алексдандар Николић (1820-1896), Милош Прекајски (1894-1932) и многи други.

У Сенти је једно време живео и академик Стеван Раичковић, који је био заљубљеник реке Тисе али баш код Сенте.

Ако овом импозантном и вредном дивљења и поштовања списку угледних Сенћана додамо имена културних прегаоца данашњих дана, Тања Крагујевић и Александар – Шаца Вујић, и да не набрајам, са поносом истичем: „ни мање вароши, ни више познатих“.

На жалост дуги низ година наши преци нису помињани и није им одавана заслужена пажња и част. О разлозима овога пута не бих.

Када сам 2002., године писао књигу „Стеван Сремац Сенћанин“ поводом постављања оригиналне, из 1906. године потичуће спомен-плоче на родну кућу неумрлог књижевника, знао сам да се за три године приближава јубилеј 150. годишњица рођења најпознатијег Сенћанина.

Ако напоменем да је Стеван Сремац своје литерарне радове потписивао са „Стеван Сремац Сенћанин“ сматрам да родном месту не треба већи комплимент од тога, јер то недвосмислено говори о осећају припадности и љубави према свом родном граду кога је морао рано напустити. Тада ми се родила идеја да се родна кућа Стеван Сремца откупи, адаптира и да се у њој успостави стална ижложбена поставка. Ову идеју сам саопштио тадашњем председнику Матице српске господину др. Божидару Ковачеку и господину Миру Вуксановићу, директору Библиотеке Матице српске.

Били су одушевљени идејом и понудили помоћ Матице српске око поставке сталне изложбе.

У исто време, захваљујући интензивном дугогодишњем раду на пољу очувања културе, традиције и вере православног живља у Сенти, те на основу веома добре сарадње и подршке од стране Матице српске, предложено је од стране председника Матице српске да се у Сенти оснује прво Удружење чланова и пријатеља Матице српске. Одлука о оснивању донета је 2005. године.

Уз податак да сам угледајући се на наше претке, поново 2002. године успоставио Школски фонд (оснивач Школског фонда је био парох, Тимотије Бранковић 1859. г. ) за помагање добрих, а сиромашних ђака, да у Сенти ради Коло Српских Сестара, те да у Сенти већ двадесетак година веома успешно ради Камерна сцена „Мика Антић“ а да би требала подршка позоришту „Стеван Сремац“, предложио сам тадашњем председнику Општине Сента, г. Атили Јухасу, да се оснује завичајна фондација „Стеван Сремац“.

Поменута установа би у себи инкорпорирала све културне реликте који су од значаја по српску културу у Сенти, а својом делатношћу била би усмерена ка обједињавању свих културних садржаја док би под њеним кровом своје уточиште нашле и бројне овдашње културно-уметничке, образовне и хуманитарне организације.

Председник општине Сенте прихвата ову идеју и 25. новембра 2004. године пише писмо Покрајинском секретаријату за образовање и културу у Новом Саду а са персоналном доставком за г. Золтана Буњика.

У писму – предмет: Регламентарни анонс културног пројекта завичајне фондације „Стеван Сремац“ у Сенти образлаже се потанко све горе поменуто.

С` поштовањем
Петар Терзић

У Сенти, 7. авг. 2008 г.